Da pokreneš biznis.
Prestaneš da pušiš.
Položiš ispit.
Istrčiš polumaraton.
Istraješ u odluci.
Napraviš tortu.
…
Svima nam je poznat onaj osećaj kada nešto ne ide, kada ne uspemo. Pa se onda ,,tešimo” hranom, pićem, prekomernim radom, lekovima. Kao da želimo da sebe kaznimo što nije ispalo onako kako smo želeli. Osećaj bespomoćnosti, bezvrednosti, večnosti. Tada sebi stavimo etiketu- luzer, onaj koji nikada ne uspeva ono što započne, što je naumio.
Svaki moj neuspeh završio bi u kafani uz dobro vino i cigarete, ili neko zatrpavanje hranom jer tada se bacim na ulogu domaćice, onu u kojoj znam da sam dobra. Možda sam se samo plašila da uspem, da mi bude dobro?!
SUDBINA ILI IZBOR
I sve to nazivala sudbinom. Tako mi je zapisano. Nakon godina rada na sebi, svanuo je taj dan kada sam sebi rekla :,, Zaboga Biljana, pa kakva je to sudbina gde je mozak na off a impulsi na max. To se ne zove sudbina , već IZBOR i ODLUKA. “ Drugi glas u glavi počeo je sa drugačijim pitanjima . ,, Pa zar sam ja odgovorna za ovo što mi se dešava?” Da, da, ti si odgovorna, jer ti BIRAŠ. Ma kako je to moguće? Ko još bira život koji mu se ne svidja? I dalje sam odbijala da poverujem da ja imam neke veze sa tim. Onda su krenula premišljanja, pa odlaganja promene… Ok, još ovaj put ,pa ću od sutra, od utorka (ništa ne počinjem ponedeljkom), od 23. u mesecu (ništa ne počinjem prvog i parnim datumima), od sledećeg meseca… I tako u krug . Kao mali hrčak koji želi i misli da radi nešto važno, a zapravo se samo vrti u krug i ne pomera s mesta.
ONAJ JEDAN CRNI DAN
I onda se dogodi onaj jedan dan, kada potonemo do dna. Kada nema dalje. Jutro posle tog dana, donelo je odluku da okrenem list, list koji život znači. Onog trenutka kada su mi se smučili svi moji izbori i odluke, kada sam se smučila samoj sebi, počeo je život. Prihvatila sam da je sve u mom životu moja odgovornost, da je moj život zbir mojih izbora i odluka, koje su do sada bile loše. Shvatila sam da mogu da živim na način o kom sam maštala, da je sve moguće, da mi je sve dostupno.
“Believe you deserve it and the Universe will serve it”
Taman pomislih “To je to, sada će sve biti lagano” i puno toga je bilo lagano ali…
Mene su učili da je život BORBA, da moram da zapnem, da se pomučim, da ako je lako to nije život, da servirano na tacni neću umeti da cenim.
STRAH OD ŽIVOTA O KOM SAM MAŠTALA
Zastala sam, uplašena od lepote života. Ne valja, nije dobro, jer mi je previše dobro. Desiće se nešto lose sada, sigurno, zbog ravnoteže. Da li da gurnem neki kamen u cipelu, bar nešto da me žulja? Ne sme ovako, jer ako je sada previše lako, posle toga dodju neki crni dani sve to da naplate, da izjednače. Vratila sam se starim obrascima. Hajde opet malo da patim za nekim, za nečim, hajde da mi makar nešto fali, bar da se uvalim u finansijske probleme. Oko nečega se moram sekirati. Ne sme da mi bude sve potaman. Nisam sigurno ja ta koja je rodjena pod srećnom zvezdom, balans mora da postoji, pa da me “ovaj odozgo” ne bi kaznio, mnogo je bolje da ja sama sebe povremeno kažnjavam lošim izborima i odlukama. Iščupaću se pre ili kasnije. Mislim da sam zato jedan period mrzela i Boga i Crkvu, jer sam verovala da Bog kažnjava a ja sam bežala od svih koji su me kažnjavanjem vaspitavali, usmeravali, ograničavali. Hoću da dišem, zašto me ne puste!? Hoću slobodu, hoću mir, hoću ljubav, hoću da mi je sve kako želim. Taj neko gore me je čuo, i ja pronadjoh sve za čim sam tragala.
KADA KONAČNO SVANE NOVO JUTRO
Nisam sigurna da mi je jasno kako se živi kada je sve dobro. Mogu li da podnesem život u kom je sve dobro? Gde je onaj kamenčić? Da li da se probudim ljuta i besna zbog neke gluposti, čisto radi balansa? Možda ipak da upadnem u neku ulogu žrtve?
Kako se živi kada je sve dobro?
Koliko dobrog mi možemo podneti?
Sigurno je da smo došli po neko iskustvo, neke odgovore, ali koje? Da li je ovo moja tema? Koliko dobrog mogu zaista podneti bez potrebe da se uvalim u neki problem koji moram da rešavam? Hoću li umeti da živim tako? Gde je tu zabava? Zar je zabava kada rešavam probleme koje sama biram da mi ne bi bilo dosadno? Zar je dosadno kada nam je dobro?
Možda je ovo ipak moja tema. Možda ću se dugo pitati i vrteti u krug, a možda ću prihvatiti da je BITI DOBRO zapravo ono čemu težimo. Biti dobro ne znači da nam je dosadno, nego je BITI LOŠE postalo deo nas čim smo došli na ovaj svet. Tako su mene učili. Ako smo loše mi smo živi, nešto se dešava, nikome ne upadamo u oči, niko nas ne gleda čudno, uklapamo se.
Kako da pijem kafu sa komšinicom ako sam dobro, o čemu ćemo da pričamo? Koji problem da rešavam kad nemam probleme i ništa me ne muči? Prihvaćeni smo jer imamo na šta da se žalimo dok ispijamo kafe.
JA SAM SADA DOBRO
Ja sam dobro i sve u mom životu je dobro. Hoću da pijem kafe u kojima uživam I smejem se, pričam o nekim lepim stvarima. Neću da me žulja, neću da me boli. Prihvatam da svako od nas ima svoje teme i lekcije na kojima radi ali to je rast, to je razvoj i to je dobro dokle god smo spremni da širimo svoju svest i menjamo percepciju zarad toga da nam opet postane dobro i udobno.
Koliko dobrog mogu podneti , ne znam, ali znam da mi je sada udobno kada mi je dobro. Nekako sam spontano napustila taj obrazac da ću biti kažnjena ako mi se tako osećam. Učim svakoga dana i dozvoljavam sebi da uživam u svemu lepom što mi dolazi, a to se jedino računa.
