Sve što o sebi znam nije moje. ,, Pozajmila “ sam od nekoga iz porodice. Prava JA rodila se nedavno, nakon predanog rada na sebi koji traje više od 15 godina. Ušla sam u novu deceniju. Dok sam duvala svećice imala sam samo jednu želju- DA BUDEM DOBRO.
ŠTA SAM OD KOGA POZAJMILA
OTAC
Tata je radio u policiji i bio zadužen za dešavanja na Kosovu i Metohiji. Pola mog detinjstva proveo je tamo, dok su mene i sestru čuvali prabaka, deka i baka na selu. Ono malo vremena koje sam provodila sa njim, često je bilo prekidano njegovim noćnim odlascima. Njegove kolege zazvone na vrata i odvedu ga, jer je hitno. To hitno odlaženje iz mog života stvorilo je ogroman strah od napuštanja. Svako zvono, neočekivan poziv budili su nemir. Zato su trenuci kada je bio tu meni bili dragoceni. Jedinstveni. Nije morao ništa da radi, kaže, samo da bude tu. Amon Ra, moj Bog. A ja njemu nikada dovoljno dobra. Ma šta uradila. Nikada pohvala, nikada bravo, nikada aplauz, nikada podrška. Kritika. Uvek i svuda. Devojčica koja nije nikada bila dovoljno dobra, izrasla je u ženu koja je birala iste takve partnere. One koji kritikuju, kojima ništa nije dobra, kojima ja nisam dobra. A ja se vratim u ulogu devojčice koja radi sve što bi tatu moglo da obraduje, sve za ono jedno bravo. Ako se partner još snadje u igri tu sam, pa nestanem, pa se vratim, slika iz mog detinjstva je ista. A ja tu znam da plivam, jer mi je poznato. Kada bi se pojavio onaj koji je brižan, pažljiv, koji me pohvali, podrži, pobegla bih glavom bez obzira.
Šta se radi u takvom odnosu gde si voljen i poštovan?
MAJKA
Bila sam u braku već 9 godina. Toga dana pokušao je da me zagrli, dok sam stajala pored sudopere. Gurala sam ga, otimala se i na kraju viknula da se skloni jer moram da operem sudove. Ta rečenica vratila me u detinjstvo. Počela sam da plačem. Majka. Ja sam toga dana bila moja majka. Ona koja je na svaki moj pokušaj da pokažem ljubav i nežnost imala nešto važnije da radi. Gurala me od sebe, stalno. Tu ljubav koju sam toliko želela nisam nikada osetila.
BAKA
Želela je da kontroliše sve.
I vremenske prilike, i koliko se troši, i šta je za ručak, i ko će gde da sedne…I danas, sa 85 godina želi isto. Nikada je nisam videla da se prepusti, da veruje životu, da dopusti da se desi neplanirano. Ne, nikada. Ili ti kontrolišeš život ili on tebe, govorila je.
DEKA
Želeo je sina, dobio ćerku. Želeo unuka, dobio nas dve. ,, Rad je stvorio čoveka, bez rada nema para”… Moje telo već godinama šalje signale da mu je previše, da će pući od toliko posla, a ja ne stajem, jer bez rada kako ćemo živeti. Govorio je “Kad ja umrem ne daj im da sve rasprodaju, samo tebi verujem”. I ja sada ne prodajem zemlju, jer sam tako obećala, kao mala, dok smo sedeli u debelom hladu.
Osećaj bezvrednosti kada uživam, odmaram, radim nešto kreativno, punim baterije u prirodi i sada se ponekad javi: „HVALA VAM OD SRCA, ALI VAŠE DAROVE NE PRIHVATAM”
Na jednoj od sesija dok sam ja kao omadjijana kritikovala sebe, moj terapeut me upitao : „Ko to kaže ?’’ I sada pamtim taj udarac. Glava, grudni koš i želudac kao da pucaju a ja izgovaram moj tata. Mnogo ovakvih sesija, rada sa terapeutom, NLP edukacije, joge, reiki seansi a na kraju i rada sa šamanom, bilo je potrebno da naučim da kažem NE svemu onome što sam od njih dobijala ili dobijam i danas. Bilo je potrebno da čujem sebe, da osetim sopstvene senzacije, da pitam ono dete u meni šta mu je potrebno.
Kroz dugogodišnji rad na sebi , izgradila sam novog roditelja, a mojima oprostila. Ja sam postala nova mama i novi tata, oni koji hvale, maze, ljube da prodje, uspavljuju, tu su. Ja sam sebi dala ono što mi je bilo potrebno. Njima sam vratila sve što je njihovo, uz veliku zahvalnost što su mi njihovi darovi omogućili da se suočim sa osećajem da nisam dobro, čak i kada sam dobra.
Zato ti se radujem nova decenijo. Jer ću u tebi ja pomoći drugima da osete isto – DA BUDU DOBRO.
