Nikada.
Sve o čemu sam slušala kao mala, stvaralo je oko mene sve veći štit od bilo kakve promene. Ostaću zauvek mala i sve će biti u redu, mislila sam svaki put kada izgovore da ćemo jednom svi umreti, da ćemo se mi, ćerke udati i otići daleko, da ćemo ih ostaviti. A I drugari će se razići kada završimo školu, pa će se razbežati po velikim gradovima, a kuće u kojima smo rasli će propasti, zarašće u granje jer ,, to neće imati ko da nastavi”.
Kakva vizija budućnosti za jednu malu devojčicu. Naravno da sam poželela da sve ostane isto, jer će jedino tako svi koje volim biti tu. Svaka promena za mene je značila tugu, rastajanje, bol, nestajanje i smrt.
KAKO SE ODUPRETI PROMENI, KADA SE ONA DEŠAVA
I dok sam ja čvrsto držala svoj otpor ka promeni, ona se dešavala. Svakoga dana, sata, minuta. Menjala su se godišnja doba, brojevi obuće koju sam nosila, menjali su se državnici, muzika, menjala sam se ja, a da baš ništa po tom pitanju nisam mogla da uradim. Kada sam shvatila da ne mogu da se oduprem promenama koje nastaju, počela sam da se prejedam. Ogromne količine hrane donosile su mi sigurnost, osećala sam se bezbedno sa šlaufom na svom telu, koji mi (ni)je dao da potonem.
Telo je trpelo, um se protivio svemu što je novo i drugačije, ali je duša želela nešto drugo.
POSTOJI I DRUGI NAČIN
Dok sam kod kuće bila zarobljena u porukama koje sam primala svaki dan i otporu koji sam negovala , kroz čitanje sam otkrivala da sve može i drugačije. Da se devojke udaju I odu da žive sa onim koga vole, ali ne napuste i zaborave svoje roditelje. Da se sa završetkom škole ne završavaju prijateljstva, da ona mogu da traju godinama, čitav život. Da promene nisu strašne, da su poželjne. Čitala sam, počela da verujem da je tako, ali sam i dalje osećala veliki strah kada na tako nešto samo pomislim.
PROMENA JE JEDINA KONSTANTA
Ova rečenica iz knjige me slomila. Kako, zašto? Pa mene je i fleka na omiljenoj majci užasavala. Jedino što mi nije zadavalo bol je da se vrtim u mestu, na isti način, kao robot. Da ponavljam pokrete, da se istim putem vraćam kući, da ako i promenim nešto to bude samo u krajnjoj nuždi. Da, da, čitala sam da može drugačije, ali ja se plašim. I stalno sam u začaranom krugu. Do 25. godine, kada na jednoj meditaciji, na koju sam nevoljno pristala ugledah sebe kako friziram žene, brinem o njihovoj kosi, čime sam se u to vreme i bavila. Sledeća slika je torta sa 40 svećica i ja ispred velikog broja ljudi . Pričam svoju priču, predajem, crtam, pišem. Oni postavljaju pitanja, ja odgovaram sa osmehom. Trgla sam se, prepadnuta. Daleko je, umirila sam sebe. Ima još 15 godina do tada. Bezbedna sam. A i kakve su to gluposti. Imam zlatan zanat. Učili su me da ga čuvam, do kraja života, do penzije. A možda i hleba preko pogače? Imam svoj salon, a neki nemaju ništa. Treba samo da ćutim i radim svoj posao.
ODVAŽI SE NA PRVI KORAK
Osećala sam neku borbu u sebi i više nisam znala kako da je kontrolišem. Znala sam da moram da pronadjem mir, nije mi bilo dobro. Čula sam za NLP. I prijavila se na uvodno predavanje. Dok su predavači objašnjavali šta treba da uradimo, ona vizija od pre 15 godina ponovo je bila tu. Ja sam na njihovom mestu. Ja sam ona koja druge uči novim tehnikama i različitim metodama. Opet sam se smrzla od straha, oterala slike pred očima, ma…Ko sam ja da druge učim bilo šta?
Nastavila sam da dolazim na predavanja. Izmislila bih sto razloga da ne odem, ali me nešto vuklo.
Pisali smo ciljeve i ja sam silno želela da stavim na papir onu moju viziju, ali sam osećala I strah i sramotu u isto vreme. Glasovi u glavi su bili sve jači. Tada nisam znala ono što znam danas, da to nisu bili moji glasovi, već glasovi svih onih koji su me vaspitavali, učili o životu a ja im kao dete verovala. I vrednovala život po njihovim merilima.
Nastavila sam da učim ali i da uporedo primenjujem naučeno.
Bilo je sve jasnije da ću biti neki edukator.
Ponovo otpori. Ok biću educator ali u svom poslu. To mi je poznato i sigurno, držaću se toga. Neću da štrčim, iskačem, a i kako da se bilo kome predstavim kao NLP Trener kada sam čitavog života frizer ?!
KADA DOVOLJNO ŽELIŠ, SVE JE MOGUĆE
Sve što sam naučila u poslednjih 15 godina, proradilo je u maju 2023. kada sam konačno sebi dozvolila da osetim sve što mi se dešava, da osvestim sve emocije, da prihvatim svoje strahove i otpore. Upoznala sam svoju senku, zagrlila je i zavolela. Počela sam da otpuštam sve ono što nije moje, što mi više ne služi. Različitim tehnikama isceljivala sam rane. Suočila sam se sa strahom od promene I odlučila da postanemo prijatelji. Ne baš najbolji, ali..
- Položila sam sertifikaciju za NLP trenera. Da, onog istog trenera iz vizije od pre 15 godina.
- Da li me i dalje strah od novog i nepoznatog?
- Da, da. Sve u meni i tog dana, kada sam dobijala diplomu vrištalo je da hoće poznato i sigurno, da okačim to na zid frizerskog salona i to je to.
- Sada sam znala šta treba da uradim.
- Udahnula sam duboko, pustila strah da ispriča svoje, a onda ga zamolila da čuje lupanje mog srca, da vidi radost, sreću i uzbudjenje, da me pusti da malo uživam.
- Ućutao je. A ja sam znala da me više ništa neće zaustaviti.
